Biohemija

Alkalna fosfataza (ALP)

Alkalna fosfataza je grupno-specificni enzim koji katalizuje hidrolizu monoestera fosfatne kiseline i alkohola. Enzim je prisutan najviše u epitelu tankog creva, bubrežnim tubulima, kostima, jetri, placenti i leukocitima. ALP u serumu zdravih odraslih osoba uglavnom potice iz jetre, a u serumu dece i iz kostiju.

Normalne vrednosti u krvi: 78-217 U/l za muškarce; 68-234 U/l za žene.

Povišene vrednosti mogu da ukazuju na povecanu razgradnju kostiju i na moguci razvoj osteoporoze, na bolesti kostiju (osteosarkom, metastaze, hiperparatireiodizam, Padžetova bolest). Karakteristicno je povišenje u slucajevima postojanja prepreke u žucnim putevima (kamen, ožiljno tkivo, rak), ali i kod oboljenja jetre. Neka oboljenja poput Hodgkinove bolesti, kongestije srca i ulcerativnog kolitisa daju umereno povišene vrednosti ALP-a u serumu. Povecane vrednosti pokazuju da se proces razgradnje i izgradnje kostiju odvija "punom parom", što je normalno samo u detinjstvu ili nakon preloma. Takode, ALP je fiziološki povišen kod trudnica u trecem trimestru trudnoce.

Aminotransferaze (Transaminaze)

Aminotransferaze su unutarcelijski enzimi koji ucestvuju u metabolizmu aminokiselina i ugljenih hidrata. U visokim koncentracijama se nalaze u jetri, mišicima i mozgu. Odredivanje kataliticke aktivnosti tih enzima znacajno je u dijagnostici bolesti jetre i infarkta miokarda, i u diferencijalnoj dijagnostici bolesti jetre, pankreasa i drugih bolesti. Prisutni su u krvi u dva oblika: kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT).

Povišene koncentracije ovih enzima govore o propadanju ili oštecenju prvenstveno jetre, (akutne infekcije ili toksicnog ošctecenja jetre, ciroze ili rak jetre) i infarkta miokarda.

Aspartat aminotransferaza (AST) AST-a ima najviše u jetri, srcanom mišicu, manje u mozgu, bubrezima, pankreasu, plucima i u nizu drugih organa.

Normalne vrednosti : < 40 IJ/I

Povišene vrednosti AST-a su prisutne kod infarkta miokarda, mišicne distrofije, kod bolesti jetre (izrazito visoke vrednosti kod virusnog hepatitisa i u akutnom toksicnom hepatitisu, kod opstruktivnog ikterusa, ciroze jetre, aktivnog hronicnog hepatitisa).

Alanin aminotransferaza (ALT)

Normalne vrednosti: < 41 IJ/I

Povišene vrednosti ukazuju na akutno oštecenje jetre, najcešce izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pica, sokova, a povišene su i kod virusnih hepatitisa, kod bolesti pankreasa (hronicni i akutni pankreatitis i karcinom) i kod masivnog infarkta. Alfa amilaza

Alfa amilaza je enzim male molekularne mase. Po mestu delovanja spada u enzime digestivnih sokova. Odredivanje kataliticke koncentracije alfa amilaze koristi se u dijagnostici i pracenju uspeha u terapiji akutnog pankreatitisa i za otkrivanje upalnih procesa pljuvacnih žlezda.

S-alfa amilaza –normalne vrednosti: 22-80 IJ/I
U-alfa amilaza – normalne vrednosti: - 0-321 IJ/I

Amilaza je povišena u serumu obolelih od bolesti pankreasa (akutni pankreatitis, tumori) i kod bolesti pljuvacnih žlezda (mumps), a može biti povišena i kod bolesti bilijarnog trakta (holecistitis, holangitis, holelitijaza), perforacije cira na želucu, intestinalnoj opstrukciji, ileusu, uremiji i u postoperativnim stanjima. Kreatin kinaza (CPK)

CPK cepa kreatin fosfat i tom prilikom se dobija energija neophodna za funkcionisanje celijskog metabolizma. Ovim enzimom su bogati skeletni i srcani mišici i mozak.

Povišenje nivoa u krvi javlja se u svim slucajevima gde su oštecena i razorena pomenuta tkiva - srcani infarkt, povrede mišica, mišicne distrofije i premorenost, hipotireoza i moždani udar pracen nekrozom. Laktat dehidrogenaza (LDH)

LDH je enzim koji sa nalazi u jetri, srcu, bubrezima, skeletnim mišicima i eritrocitima i katalizuje medusobno pretvaranje laktata i piruvata.

Povišen je u megaloblastnoj i pernicioznoj anemiji, virusnom hepatitisu, šoku, hipoksiji, infarktu miokarda, cirozi, opstruktivnoj žutici, bubrežnim bolestima, metastatskom karcinomu, kod svih stanja pracenih propadanjem skeletnih mišica, jetre, pluca, kože. Takode, i kod raspadanja crvenih krvnih zmaca i nekih tumora. Bilirubin

Bilirubin je krajnji produkt razgradnje proteina koji sadrže hem. Oko 80 % bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita (nakon 120 dana života eritrocita u krvi) u retikuloendotelnom sistemu (RES). Preostalih 20 % dnevno stvorenog bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u koštanoj srži (neefikasna eritrocitopoeza) i drugih hem proteina (mioglobin, citokromi, katalaza). Metaboliše se u jetri i izlucuje u žuci. Akumulira se u krvi kada postoji oštecenje jetre, zapušenje žucnih puteva ili povecano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Odredivanje bilirubina ima veliki znacaj u diferencijalnoj dijagnostici žutica.

Normalne vrednosti u krvi: < 17 mikromola/L.

Mali porast ukazuje na izmenjenu funkciju jetre. Uzroci povišenja mogu biti dugotrajno lecenje nekim lekovima (tetraciklini, antiinflamatorni lekovi), postojanje kamena u žuci ili virusna upala - hepatitis (A, B i C). Retko je povišen i u drugim slucajevima abnormalnosti enzimskog sistema u organizmu, kao i kod dugotrajnog gladovanja ili nedovoljnog unosa hranljivih materija.

Snižene vrednosti nemaju dijagnosticki znacaj.

Urea

Urea je krajnji produkt metabolizma belancevina. Izlucuje se putem bubrega tj. mokrace azotemija il i uremija predstavlja gomilanje azotnih jedinjenja u krvi zbog poremecene funkcije bubrega. U normalnim okolnostima te materije se gotovo uvek odstranjuju putem mokrace.

Normalne vrednosti uree u krvi: 2, 5- 6, 5 mmol/l.

Povišena koncentracija uree u serumu je kod bolesnika koji imaju smanjenu funkcionalnu sposobnost bubrega (glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza) i kod bolesnika kod kojih je povecana razgradnja proteina u organizmu (groznica, nekroza) i povrede.

Snižena je kod dugotrajnog gladovanja i teških oštecenja jetre.
Kreatinin

Kreatinin nastaje iz kreatina, krvlju dolazi do bubrega gde se delom izlucuje iz organizma. Koncentracija kreatinina u serumu zavisi prvenstveno od glomerularne filtracije, pa je dobar pokazatelj funkcije bubrega.

Normalne vrednosti: 53- 97 za žene i 80-1 15 umol/l za muškarce

Povišen je kod akutne i hronicne bubrežne insuficijencije, prepreke u mokracnim putevima i oštecenja funkcije bubrega nekim lekovima ili otrovima. Povišene vrednosti kreatinina mogu biti i posledica vece fizicke aktivnosti ili uzimanja steroida. Uzrok može da bude i jak proliv koji je doveo do dehidracije organizma.

Smanjene vrednosti se javljaju kod trudnica i žena uopšte. Mokracna kiselina (urati)

Mokracna kiselina je proizvod metabolizma purina, materije koja nastaje razlaganjem hrane i nukleinskih kiselina u organizmu. Kako je ona raspadni produkt metabolizma, organizam je mora eliminisati, a to cini na dva nacina: dve trecine preko mokrace, a jednu trecinu putem stolice.

Normalne vrednosti: muškarci 200-420; žene 140-340 umol/L.

Povišene vrednosti se javljaju kod gihta (taloženja kristala mokracne kiseline u zglobovima), a razlog povišenog nivoa mokraćne kiseline može biti i smanjena sposobnost bubrega da je izluči. Visoke vrednosti se zapažaju i kod pojedinih oblika raka, visokog krvnog pritiska i u trudnoci, kod alkoholicara, u Daunovom sindromu, kod trovanja olovom, loše ishrane, bolesti jetre, kod gojaznosti i psorijaze. Stres i izuzetno naporne fizičke aktivnosti, kao i oštecenje funkcije bubrega takode dovode do njenog porasta. Pojedini lekovi, a pre svih terapija citostaticima ili zracenjem kod pojedinih vrsta raka podiže ekstremno njen nivo usled raspada velikog broja tumorskih celija iz kojih se oslobada purin, a samim tim i mokracna kiselina.

Snižena koncentracija nema dijagnostički značaj.

Lipidi

Visoki rizik ucestalosti ateroskleroze su bolesti uzrokovane poremecajem metabolizma lipida. Poremecaji metabolizma lipida se procenjuju na osnovu koncentracija holesterola i triglicerida u plazmi, i podataka dobijenih elektroforezom lipoproteina. Holesterol

Stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega nacina ishrane, nasleda, rada hormona tj. žlezda sa unutrašnjim lucenjem, funkcije i integriteta vitalnih organa poput jetre i bubrega.

Normalne vrednosti u krvi: < 5,2 mmol/l.

Povišen je kod ishrane bogate masnim materijama, u pocetnoj fazi hepatitisa, opstruktivnom ikterusu, lipoidnoj nefrozi, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti (hiperholesterolemija tip IIa). I neki lekovi mogu da povise nivo holesterola, kao npr. anabolici i kontraceptivi.

Snižene vrednosti su obicno kod hiperfunkcije tiroideje, kod nekih bolesti kod kojih postoji teško oštecenje jetre (ciroza i teški hronicni hepatitisi). Smanjen je i kod pothranjenosti, anemije i u slucaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde.

HDL-holesterol Od ukupnog holesterola u serumu oko 20% otpada na HDL kolesterol (Heavy density cholesterol). HDL holesterol, odnosno njegova podfrakcija, HDL2 ima protektivnu ulogu. Što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol "cisti" krvne sudove.

Normalne vrednosti su > 1,50 mmol/L.

Povecani HDL je pokazatelj zašticenosti od kardiovaskularnih bolesti.

I minimalno smanjenje upucuje na povecani rizik od ateroskleroze (taloženja rnasnoca na unutrašnjim zidovima krvnih sudova, što dovodi do njihovog zacepljenja i bolesti kao što su infarkt srca i moždani udar).

LDL holesterol

LDL holesterol ili ?loš holesterol? i njegovo odredivanje je važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za aterosklerozu

Normalne vrednosti su 1,55-4,53 mmol/L.

Povišene vrednosti obicno su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povecava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze Trigliceridi

Masnoca iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i resintetiše u celijama crevne sluzokože, ulazi u limfne sudove i u cirkulaciju tj. stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.

Normalne vrednosti su < 1,73 mmol/L.

Povišen je nivo kod povecanog unosa hranom, oštecenja funkcija jetre, hronicnog alkoholizma, šecerne bolesti, nefrotskog sindroma, hipotireoze, opstrukcije žucnih puteva, uzimanja nekih lekova npr. kontraceptiva, i što je za savremenog coveka veoma važno istaci stres.

Smanjenje koncentracije triglicerida je od manje dijagnosticke vrednosti i može se naci kod malnutricije, malapsorpcije, hipertireoze, terminalnih stanja bolesti jetre. Ukupni proteini

Proteini su gradivni materijal covecijeg tela. Sastavljeni su od aminokiselina medusobno povezanih peptidnim vezama. Prema sastavu proteini se dele na jednostavne i složene. Jednostavni proteini izgradeni su samo od aminokiselina, a složeni proteini pored svoje proteinske strukture sadrže i tzv. neproteinsku ili prosteticnu grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog pritiska, enzimska, odbrambena, gradivna, puferska, transportna, hormonska itd.

Povecana koncentracija ukupnih proteina – hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, paraproteinemije i mijeloma i hronicnih bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, kronicne upale).

Snižena koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene sinteze proteina ili povecanog katabolizma proteina (hipertireoza, diabetes melitus, nefroza, malapsorpcija), kod leukemije i nekih drugih malignih bolesti.

Albumini

Albumin je protein koji se sintetše u jetri, osnovna mu je funkcija održavanje ravnoteže tecnosti u organizmu.

Smanjene koncentracije albumina se javljaju kod jake proteinurije (nefrotski sindrom), urodenih grešaka organizma (disalbuminemija i analbuminemija), bolesti jetre, opekotina i enteritisa. Glukoza

Glikemija pokazuje kolicinu glukoze (šecera) u krvi. Koncentracija glukoze u krvi se održava u granicama normale delovanjem složenog hormonskog sistema.

Normalne vrednosti: 3, 8- 5, 8 mmol/l.

Povišena koncentracija glukoze - hiperglikemija – diabetes mellitus, feohromocitom, teške opekotine, šok, stanja sa povišenim adrenalinom.

Snižena koncentracija glukoze - hipoglikemija – hiperplazija, adenom i karcinom pankreasa, manjak hormona koji su antagonisti adrenalina, kod poremecaja u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre. Glukoza tolerans test (OGTT)

Dijagnoza šecerne bolesti ili drugih oblika poremecaja u metabolizmu ugljenohidrata potvrduje se izvodenjem klasicnog testa tolerancije na opterecenje glukozom (OGTT). OGTT je test kojim se ispituje metabolizam ugljenohidrata i pomocu kojega se može prepoznati rani stadijum dijabetesa. Koncentracija glukoze je, nakon opterecenja organizma glukozom, povišena i u testu se odreduje vreme za koje ce koncentracija glukoze pasti na normalu. Ovaj test oponaša fiziološko uzimanje hrane pod standardnim uslovima. Gvožde

Gvožde je jedan od esencijalnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina, citohroma i mnogih enzima. Glavno skladište gvožda je retikuloendotelni sistem, zatim jetra, slezina, koštana srž i bubrezi. Koncentraciju gvožda u serumu odreduje nekoliko faktora ukljucujuci apsorpciju iz creva, deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i sinteza novog hemoglobina. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji odreduju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži. Odredivanje samo gvožda nema nikavog znacaja za postavljanje dijagnoze anemije.

Normalne vrednosti: 8,9-30 umol/L.

Smanjena koncentracija gvožda u serumu (hiposideremija) je posljedica nedostatka gvožda u organizmu ciji uzrok može biti malnutricija, malapsorpcija, gubitak gvožda (nefroza, nefritis, teža krvarenja) ili smanjeno otpuštanje gvožda iz RES-a (akutne i hronicne infekcije, autoimune bolesti) i u toku perioda aktivnog i intenzivnog stvaranja celija krvi (hematopoeze).

Povišeno je kod višestrukih transfuzija, prekomernog davanja preparata gvožda, povecanog ubrzanog razaranja crvenih krvnih zrnaca, razlicitih vrsta anemija, hemohromatoze i virusne upale jetre, kod trovanja olovom.
TIBC I UIBC

Gvožde se u telu transportuje spojeno sa belancevinom globulin transferinom ili siderofilinom. Od kolicine transferina u serumu zavisi koliko se gvožda može vezati, odnosno koliki je ukupni kapacitet vezivanja gvožda u serumu, TIBC (total iron binding capacity). Normalno je da samo jedan deo transferina ima vezano gvožde, dok je drugi deo transferina slobodan, tj. nezasicen. Taj deo transferina koji još može vezivati gvožde zove se nezasiceni kapacitet vezivanja gvožda, UIBC (unsaturated iron binding capacity).

TIBC je smanjen u cirozi, hemohromatozi, nefrozi, hronicnim infekcijama i malignim bolestima, kod razaranja crvenih krvnih zrnaca, uremije.

Porast TIBC-a se cesto javlja kod stanja sa smanjenom koncentracijom gvožda u organizmu, kod nekroze jetre zbog otpuštanja feritina, kod žena koje koriste oralne kontraceptive, kod anemija, krvavljenja, trudnoce i akutnog hepatitisa.

Elektroliti

Elektroliti ucestvuju u održavanju ravnoteže i raspodele vode, održavaju normalni osmotski pritisak i hidrataciju, potpomažu rad srca i drugih mišica, aktivatori su enzima itd. Kalijum

Izuzetno važan mineral koji direktno utice na funkciju nerava i mišica, pre svega, u smislu njihove oštecene kontraktilne sposobnosti.

Normalne vrednosti: 3,8-5,3 mmol/l.

Povišen je kod insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde, i nagle terapije visokim dozama kalijumovih soli, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde.

Smanjene koncentracije kalijuma u serumu su kod gubitka usled prekomerne diureze, povracanja, proliva ili pankreasne fistule, kod dilucije ekstracelularne tecnosti, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane, gladovanja, gubitka povracanjem ili dijarejom i naglog prelaza kalijuma iz ekstracelularne tecnosti u celiju (dijabeticna acidoza). Natrijum

Zajedno sa anjonima predstavlja najveci deo osmotski aktivnih materija u plazmi koje regulišu u velikoj meri raspodelu vode u telu.

Normalne vrednosti: 139-154 mmol/l.

Povišene koncentracije nastaju kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, kod preteranog gubitka tecnosti (povracanje, proliv), traume ili oboljenja centralnog nervnog sistema.

Smanjen je u slucaju insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde, neadekvatnog unosa, preteranog gubitka, gastrointestinalnih poremecaja (gastritis, tumor želuca, intestinalna opstrukcija), jake diureze, hipofunkcije i infektivnih bolesti (pneumonija). Hlor

Predstavlja neorganski anjon u vancelijskoj tecnosti. Izuzetno je važan za održavanje kiselinskobazne ravnoteže u organizmu.

Ukoliko se gubi dolazi do alkaloze (baznosti), kao u slucajevima povracanja, proliva, ozbiljnije insuficijencije bubrega sa gubitkom soli, hronicnog plucnog emfizema, šecerne bolesti, prekomernog znojenja, poremecaja rada nadbubrežnih žlezda, metabolicke alkaloze.

Kada se hlor preterano konzumira ili zadržava u organizmu dolazi do ispoljavanja acidoze (kiselosti). To se vida pre svega kod bubrežnih bolesti, dehidratacije (gubitka tecnosti iz organizma) i preteranog lecenja fiziološkim rastvorom.

Magnezijum

Prvenstveno je meducelijski elektrolit. Znacajan je za prenos signala izmedu nerava i mišica kao i pravilno funkcionisanje srca i krvnih sudova.

Povišenje nivoa se retko javlja i to kod uzimanja prekomernih kolicina soli magnezijuma, najcešce intravenski ili u vidu injekcija.

S obzirom na smanjenje koncentracije ovog minerala u svakodnevnoj ishrani daleko je cešci njegov manjak. Javlja se i kod pothranjenosti i gladovanja, gubitka ucestalim stolicama, hronicnog alkoholizma i hronicne upale jetre. Kalcijum

Kalcijum se u organizmu nalazi najvecim delom u kostima, manjim delom u plazmi (1-2%), Nivo kalcijuma u organizmu, a samim tim i u krvi, direktno zavisi od harmonicnog rada žlezda sa unutrašnjim lucenjem (pre svega paraštitastih žlezda), unosa namirnica koje sadrže kalcijum, aktivnosti organa za varenje i stanja bubrega.

Povišen je kod visoke koncentracije nivoa hormona paraštitaste žlezde, kod pojedinih tumora i metastaza tumora u kostima, kod viška vitamina D, dugotrajne imobilizacije tj. svih bolesti pracenih razgradnjom kostiju.

Može biti i sniženih vrednosti u slucaju kod hipoparatireoidizma, manjka vitamina D, insuficijencije bubrega, velikog broja bolesti varenja, smanjenja kolicine belancevina u organizmu, upale pankreasa. Fosfor

Fosfor je uz kalcijum važan za izgradnju kostiju, takode je važan u aktivaciji mnogih metabolickih puteva. Njegova koncentracija u serumu je pod direktnim uticajem paraštitastih žlezda, ishrane, apsorpcije u organima za varenje, funkcije bubrega i metabolizma kostiju.

Povišene koncentracije fosfora nalazimo kod Pagetove bolesti, nekih malignih bolesti i kod pacijenata kod kojih zarastaju kosti. Povišen je kod insuficijencije bubrega, hipoparatireoze i hipervitaminoze D.

Smanjenu koncentraciju fosfora nalazimo kod malapsorpcije, kod preterane konzumacije alkohola i kao posledica uzimanja nekih lekova smanjen kod hiperparatireoze, D hipovitaminoze, hronicnog alkoholizma, oboljenja jetre, poremecaja acidobazne ravnoteže.